Problemi sa kojima se suočavaju tinejdžeri često se pripisuju “ludim godinama” i “hormonskim promenama”. Hormoni zaista mogu uticati na raspoloženje i ponašanje – ali to ne znači da situaciju treba prepustiti slučaju. Tinejdžerima je ponekad potrebna psihološka pomoć koliko i odraslima – ali ne znaju kako da je dobiju.

U ovom tekstu saznaćete:

• šta je adolescentna psihoterapija,
• zašto je potrebna,
• sa kojim problemima se ljudi najčešće susreću,
• sve što je važno da svaki tinejdžer i njegovi roditelji znaju.

Adolescentna psihoterapija se razlikuje od psihoterapije odraslih i dece:

• Dok se dečija psihoterapija zasniva uglavnom na igri, sa adolescentima treba razgovarati. Istovremeno, zbog čestih promena raspoloženja i motiva teško im je da formulišu zahtev i ciljano rade u psihoterapiji.
• Tinejdžer doživljava brojne intrapersonalne sukobe: sukob sopstvenih želja i vaspitanja, težnji i mogućnosti. Terapeut mora to uzeti u obzir i pomoći klijentu da izgradi granice, da sluša i razume sebe.
• Za tinejdžera, aspekt poverljivosti je izuzetno važan. Može odbiti terapiju ili prećutati neke situacije iz straha da će terapeut sve „prijaviti“ roditeljima. Poteškoće mogu nastati u trenutku izgradnje veze između tinejdžera i terapeuta.
• Naročito ako porodica ima problema sa otvorenošću i intimnošću, male su šanse da tinejdžer nauči kako da izgradi odnos poverenja. Stoga, terapeut koji radi sa tinejdžerom treba da ima visok nivo empatije i da bude što iskreniji i otvoreniji prema klijentu. To je jedini način da se ostvari saradnja.

Još jedna karakteristika adolescentne terapije je da su klijent na papiru i stvarni klijent obično različiti ljudi. Roditelj dovodi tinejdžera na psihoterapiju i plaća je – shodno tome, sa roditeljem se sastavlja ugovor i informisani pristanak.

Šta ako roditelj i tinejdžer imaju različite zahteve? Na primer, roditelj želi da dete poboljša školski uspeh i da prestanu sukobi sa nastavnicima. A klijent tinejdžer ne mari za ocene – on uopšte ne razume zašto svi žele nešto od njega. Iskusni terapeut neće produbljivati konflikt u porodici. U ovom slučaju, najbolje je delovati kroz saradnju – odnosno pokušati da zahteve dovedete do zajedničkog imenioca.

Ako se dogovor ne može postići, terapeut može predložiti porodičnu terapiju. Tinejdžeru će porodična terapija pomoći da oseti da ga čuju i razumeju i da se njegovo mišljenje uzima u obzir. Pored toga, rešavanje unutrašnjih problema porodice može indirektno rešiti privatne probleme njenih članova.

Kako razumeti da je vreme za terapiju, i kako ubediti porodicu?

Ovde funkcioniše ista šema kao i kod terapije odraslih: ako problem oduzima previše snage i emocija, a ne možete sami da se nosite, potrebna vam je pomoć specijaliste. Situacija kod svih je drugačija, ali postoji spisak zahteva sa kojima tinejdžeri najčešće dolaze i ne treba ih zanemariti.

Tinejdžerska depresija nije hir, već bolest i neće „nestati sa godinama“.

Glavni simptomi:

• apatija
• gubitak interesovanja za aktivnosti koje ste nekada voleli
• nisko samopoštovanje
• nemogućnost koncentracije

Posebno treba da budete oprezni ako u razgovorima tinejdžer često govori o besmislenosti života ili smrti. Istina je da su potraga za smislom života i negativno razmišljanje normalni atributi odrastanja. Ali ako prevlada negativan scenario, mora se preduzeti hitna akcija. Adolescentna depresija ima visok rizik od samoubistva. To ne znači da tinejdžera treba zatvoriti u bolnicu i davati mu lekove. Pre svega, potrebna mu je psihološka pomoć.

Anksiozni tinejdžeri se razlikuju od anksiozne dece. Kada su mlađa, deca više brinu o stvarima kao što su mrak, čudovišta ili nešto loše što se dešava njihovim roditeljima. Ali tinejdžeri će češće biti zabrinuti za sebe. Često se ovo javlja u formi perfekcionizma. Tinejdžeri se mogu plašiti da neće biti dovoljno dobri u školi ili sportu. Ili mogu biti veoma zabrinuti o tome šta drugi misle o njima. Takođe je uobičajeno da deca budu zabrinuta za svoj fizički izgled.

Glavni simptomi:

• Stalna zabrinutost oko svakodnevnih rutinskih stvari
• Iritabilnost
• Problemi sa koncentracijom
• Ekstreman osetljivost na kritiku
• Povlačenje iz društvenog života
• Hronične pritužbe na bolove u stomaku i glavi
• Problemi sa spavanjem
• Zloupotreba supstanci

Socijalna anksioznost i napadi panike su dve vrste anksioznih poremećaja koje često počinju u tinejdžerskim godinama. Može biti teško primetiti anksioznost jer tinejdžeri dobro sakrivaju svoja osećanja. Simptomi se takođe razlikuju od deteta do deteta. Neki tinejdžeri imaju tendenciju da izbegavaju stvari. Drugi su razdražljiviji ili napadaju ljude oko sebe. Mogli bi da počnu da odbijaju da idu u školu ili da se pojačano žale na bolove u stomaku i glavobolju.

Anksiozni tinejdžeri mogu steći naviku da koriste marihuanu ili alkohol kako bi se osećali manje anksiozno. To deluje kratkoročno, jer anksioznost zapravo ne nestaje, i na kraju deca mogu postati zavisna od supstance.

Anksioznost često dovodi i do depresije. Život pun izbegavanja ili brige narušava blagostanje. Kako anksiozna deca počinju da rade sve manje i manje, njihova depresija raste

Adolescenti su često veoma osetljivi na kritiku i zaokupljeni utiskom koji ostavljaju na druge. U kombinaciji sa društveno prihvaćenim standardima lepote, to često dovodi do poremećaja u ishrani – opasnih psihičkih problema koji utiču ne samo na emocionalno stanje, već i na zdravlje.

Većina tinejdžera brine o tome kako izgleda. Upravo iz tog razloga može biti teško napraviti razliku između normalnog ponašanja i mogućeg poremećaja u ishrani. Evo nekih znakova koji ukazuju na to da se tinejdžer možda suočava sa poremećajem u ishrani.

• Prvo, deca sa poremećajima u ishrani imaju veoma nerealne poglede na svoja tela. Čak i ako svi drugi kažu da izgledaju sjajno ili čak da su previše mršavi, misle da su predebeli.
• Tinejdžeri sa poremećajima u ishrani takođe imaju ekstremne navike u ishrani. Možda jedu premalo, što je glavni simptom anoreksije. Deca sa anoreksijom često su uspešna i pokušavaju da budu savršena, a njihova težina može da postane kritično niska. Ponekada je to teško uočiti jer su ova deca često uspešna i popularna.
• Druga deca sa poremećajima u ishrani jedu previše. Kod bulimije nervoze, oni jedu mnogo odjednom, što se naziva prejedanjem. Zatim, neka deca sa bulimijom nakon obroka povraćaju, uzimaju laksative ili mnogo vežbaju. Oni mogu biti normalne težine ili čak prekomerne težine.

Mnogi tinejdžeri su dobri u prikrivanju poremećaja u ishrani, ali velike promene u težini, navikama u ishrani ili vežbanju često su znaci problema.

Termin „trauma“ se generalno odnosi na fizički i emocionalni odgovor osobe na događaje koji ugrožavaju život ili fizički/psihološki integritet te osobe ili nekoga ko je njemu ili njoj vrlo važan. Traumatski stres karakteristično proizvodi intenzivne fizičke i emocionalne reakcije, uključujući osećaj straha, bespomoćnosti, užasa, i niz fizičkih senzacija poput lupanja srca, drhtanja, vrtoglavice, mučnine, suvih usta itd.

Kod dece i adolescenata, trauma može biti izazvana širokim spektrom iskustva, uključujući:

• Fizičko, seksualno ili emocionalno zlostavljanje
• Zanemarivanje (propust da se obezbede osnovne fizičke, medicinske, obrazovne i emocionalne potrebe)
• Međuljudsko nasilje ili viktimizacija (npr. napad, silovanje)
• Nasilje u zajednici (npr. nasilje bandi, neredi, pucnjave u školi)
• Prirodne katastrofe (npr. zemljotresi, poplave, oluje)
• Traumatski gubitak ili tuga (npr. ubistvo roditelja ili brata ili sestre, smrt roditelja u ratu)
• Medicinska trauma (npr. teška povreda, bolest opasna po život)
• Nesreće (npr. saobraćajna nesreća)

Kratkoročni i dugoročni uticaj bilo kog traumatičnog događaja delimično zavisi od cilja prirode događaja, a delom i subjektivnog odgovora pojedinca na njega. Na primer, traumatski uticaj interpersonalnih događaja kao što su fizičko ili seksualno zlostavljanje ili viktimizacija može varirati u zavisnosti od faktora kao što su identitet počinioca, učestalost zlostavljanje i da li je korišćena sila. Ne rezultira svaki uznemirujući događaj tpsihološkom traumom, a nešto što je traumatično za jednu osobu možda nije traumatično za drugu.

Svaka osoba se oseća loše bez komunikacije. Ako tinejdžer ne može da uspostavi kontakt sa drugim ljudima, komunicira samo unutar porodice (u najboljem slučaju), to je razlog da se odmah obratite psihologu. Upoznavanje, zbližavanje, stvaranje veza je veština, a može se steći ako se u psihoterapiji razrađuju strahovi i drugi ometajući faktori.

Ako ste tinejdžer i treba da nagovorite roditelje na terapiju, pošaljite im link do ovog članka. Razgovarajte o situaciji u mirnom okruženju. Objasnite da psihoterapeut nije zamena za roditelje, a odlazak kod njega ne znači da niste bili dobro vaspitani ili voljeni. Ovo je način da sebi obezbedite srećniju budućnost.

Ako ste roditelj i želite da ponudite tinejdžeru pomoć psihoterapeuta, razgovarajte o njegovim strahovima od terapije. Najverovatnije ih upravo oni (a ne prirodna tvrdoglavost) sprečavaju da pristanu da im se pruži pomoć.