Psihološka trauma je rezultat stresnog uticaja na ličnost osobe (dete ili odrasle osobe), čija se snaga pokazala preteranom za psihu. U isto vreme, događaj može biti i zaista opasan i zastrašujući, na primer, katastrofa ili gubitak voljene osobe, ili vrlo bezopasan, na primer, sukob u školi ili selidba. Štaviše, stresni uticaji u detinjstvu su „toksičniji“ nego kod odraslih.

• razvod i sukobi roditelja;
• preseljenje;
• promena škole ili vrtića;
• smrt ili ozbiljna bolest voljenih;
• smrt ili bolest voljenog ljubimca;
• traumatske medicinske procedure;
• hospitalizacija bez roditelja (posebno mlađih od 7 godina);
• seksualno, fizičko i verbalno zlostavljanje;
• odbacivanje;
• sukobi ili maltretiranje u školi, vrtiću;
• bilo kakav hitan slučaj itd.

Reakcija na bilo koji životni događaj je čisto individualna i zavisi od životnog iskustva i ličnih karakteristika. Na primer, za jedno dete je selidba događaj koji otvara nove mogućnosti (novi prijatelji, sopstvena soba i sl.), za drugo je to trauma (gubitak prijatelja, promena uobičajenog načina života), sa  kojom dete ne može samo da se nosi, jednostavno nema resurse za to.

Opšti kriterijum za dijagnostikovanje psihološke traume je dramatična promena u ponašanju i emocionalnom stanju deteta. Na primer, dete je bilo veselo, aktivno, i odjednom je postalo depresivno, povučeno, ne želi ništa da radi.

Emocionalni simptomi:

• strahovi
• anksioznost
• tikovi ili kompulzije
• česte promene raspoloženja
• depresija
• izolacija
• bes
• razdražljivost
• smanjenje koncentracije

Fizički simptomi:

• poremećaji spavanja (teškoće sa uspavljivanjem, noćne more)
• enureza
• enkopreza
• gubitak apetita ili obrnuto prejedanje
• plašljivost, nervoza
• psihosomatski fenomeni (na primer, uporne prehlade ili pritužbe na bol u stomaku, glavobolje)
• povećan umor
• napetost mišića
• povratak na ranije faze u razvoju, regresija

U komunikaciji sa detetom veoma je važna otvorenost – važno je da oseti da ga volite u svakom slučaju, trudićete se da ga razumete, podržite i pomognete, spremni ste da se nosite sa njim i rešite sve njegove poteškoće. . Recite mu da je u redu da doživi traumatski događaj i da su njegove reakcije normalne. Da nije on kriv, da se to ponekad dešava.

Često roditelji nisu spremni da razgovaraju o bolnoj temi ili se plaše da podsete dete na traumatičan događaj kako ga ne bi još više povredili. Ali tada dete ostaje samo sa svojim doživljajima, a nedostatak objektivne informacije o događaju popunjava sopstvenim fantazijama u kojima najčešće krivi sebe za ono što se dogodilo.

Oporavak od izloženosti stresu zahteva vreme, a svako to radi svojim tempom i na svoj način. Nema potrebe da žurite dete ili sebe da živite i da se oslobodite svih simptoma i posledica. Proces izlečenja se ne može ubrzati naporom volje.

Problem koji se pojavio ne treba odlagati “za kasnije” – potražite savet specijaliste.

U procesu psihološkog tretmana dešava se sledeće:

• Rad kroz traumatična sećanja
• Učenje regulacije jakih emocija
• Rekonstrukcija prekinutih veza
• Vraćanje sposobnosti poverenja ljudima i
• Učenje konstruktivnijih veština komunikacije

Specijalista će takođe utvrditi potrebu za konsultacijama roditelja i dece, pomoći u analizi porodičnih odnosa i videti nešto veoma važno, nešto što se ne može videti dok se nalazi unutar porodičnog sistema.