Anksioznost i strah su prirodna ljudska emocionalna iskustva. Njihova glavna funkcija je da obezbede samoodržanje upozoravajući osobu na opasnost, pomažući da se pravilno snalazi u stvarnosti (na primer, od loše ocene, od mogućeg požara u kući, od rizika od udara automobilom pri prelasku ulice ili od ujeda psa i sl.)

Anksioznost i strah gotovo uvek prate jedni druge: pojavljujući se u obliku „nejasnog predosećanja nečeg lošeg“, anksioznost se lako može transformisati u strah od nečeg specifičnog, a fobično stanje može „zadržati svoj trag“ u vidu konstantne uznemirenosti i očekivanja ponavljanja straha i sl.

Dečji strahovi uz kvalifikovanu pomoć dobro se tretiraju psihološkom korekcijom!

Strahovi kod dece su neverovatno raznovrsni. Roditeljima nije uvek lako da vide strahove iza fantazija deteta.

Deca mlađa od godinu dana se inače plaše glasnih zvukova, naglih pokreta, stranaca itd. U dobi od 1 do 3 godine postoji strah od odvajanja od roditelja ili odbacivanja roditelja. Mališani se plaše noćnih mora, trauma, nepoznatih vršnjaka i prirodnih pojava.

Od 3 do 5 godina deca počinju da shvataju konačnost života i doživljavaju strah od sopstvene smrti ili smrti rođaka. Plaše ih strašni snovi, vatra i požari, zmije otrovnice i prirodne pojave.

U uzrastu od 6-8 godina javlja se strah od zlokobnih stvorenja (duhova, veštica), strah od usamljenosti, fizičkog nasilja i socijalnih „školskih“ strahova (biti nesolventan, ne ispuniti očekivanja roditelja, biti odbačen od vršnjaka).

Sa 8-11 godina postoji strah da će loša dela deteta primetiti drugi. Deca se plaše bolesti, školskih neuspeha, razbojnika, lopova i huligana, visine i svađa sa roditeljima.

Od 11 do 13 godina deca se plaše moguće neprivlačnosti, sopstvenih čudnih postupaka, teške bolesti ili smrti, seksualnog zlostavljanja, kritike odraslih, mogućnosti da dođu u glupu situaciju i gubitka ličnih stvari.

Zaraznost: deca su emotivna, posle 3 godine se aktivno razvija emocionalno-figurativno mišljenje, deca lako dele mentalna stanja drugih ljudi, pa mogu da usvoje strahove od svojih vršnjaka ili od odraslih.

Zavisnost od psihološke klime u porodici: svađe negativno utiču na psihu i odraslih i dece; za dete koje je potpuno zavisno od roditelja i voli ih svim srcem, porodični sukobi su jednostavno nepodnošljivi. Neprerađena i neizražena osećanja bebe mogu se transformisati u strahove.

Fakotori koji mogu doprineti razvoju strahova i anksioznosti su ili previše zaštitnički stav roditelja (na primer, da prate svaki korak deteta, štite od opasnosti koje ne postoje itd.), ili prezahtevno vaspitanje (npr. „ne budi slinav, pravi muškarac se ničega ne plaši“ – itd.) – dete nesvesno čita takva roditeljska „očekivanja“ kao odbijanje, a to je za njega apsolutno nepodnošljivo.

Koliko god to čudno zvučilo, čak ni roditelji koji vole da vole svoje dete nisu uvek u stanju da prihvate svoje dete takvo kakvo jeste, posebno ako se dete po prirodnim i biološkim osobinama veoma razlikuje od svojih roditelja – deca to intuitivno osećaju. Na primer, temperament (urođeno biološko svojstvo nervnog sistema) – roditelji su aktivni kolerici, a dete ima flegmatični ili melanholični temperament).

Ako vidite manifestacije dečijih strahova, važno je što ranije razumeti njihovu prirodu, odrediti stepen i započeti korektivni rad.

Specijalista će takođe utvrditi potrebu za konsultacijama roditelja i dece, pomoći u analizi porodičnih odnosa i videti nešto veoma važno, nešto što se ne može videti dok se nalazi unutar porodičnog sistema.

Problem koji se pojavio ne treba odlagati “za kasnije” – potražite savet stručnjaka.