Dečiji psiholog ili dečiji psihijatar

Da li vaše dete u poslednje vreme ne liči na sebe? Ili se brinete da se previše razlikuju od svoje braće i sestara ili školskih drugova? Pitate se da li je vreme za posetu dečijem psihologu ili dečijem psihijatru?

Čak i pre pandemije Covid-19, istraživanja su procenila da jedno od devetoro dece ima dijagnozu nekog mentalnog poremećaja. Ovo je podignuto na jedno od šest tokom trajanja pandemije.

Deca ne moraju da budu srećna sve vreme. Niko od nas nije. Deca rastu, menjaju se i stalno im se postavljaju izazovi koje moraju savladati, a to naravno dovodi do neke vrste neraspoloženosti. Zamislite samo sebe i poslednji put kada ste morali da napravite veliku promenu, poput novog posla. Da li ste se osećali uznemireno, pod stresom, preopterećeno? Da li ste u tim trenucima raspoloženi sa voljenima? Želite da odustanete? Vaše dete se ne razlikuje od Vas u doživljavanju promena i izazova. Ono što je deci potrebno je da se osećaju prihvaćeno i voljeno bez obzira na njihovo raspoloženje ili ponašanje. Ako vam je neprijatno zbog raspoloženja vašeg deteta ili ne možete da se nosite sa svojim detetom osim ako ono nije „dobro“, vredi potražiti pomoć u vezi sa roditeljstvom. U našem centru nudimo podršku roditeljima koji prolaze kroz težak period i kojima je potrebna stručna pomoć.

Opet, često normalno, Vaše dete razvija svoju ličnost i otkriva svoje lične snage i slabosti, kao i sopstvenu moć. Svaka faza ličnog rasta predstavlja novi izazov kao i novu šansu za ekspanziju, sve do tinejdžerskih godina, gde učvršćujemo svoj identitet. Roditeljima može pomoći da nauče opšte faze psihosocijalnoh rasta kako ne bi bili u panici.

Savetovanje ili psihoterapija dece može biti u redu ako postoje:

• Značajne promene u raspoloženju i ponašanju u poređenju sa uobičajenim ponašanjem deteta;
• Problemi ili poteškoće sa funkcionisanjem ne samo u jednoj oblasti, već u nekoliko ili u većini oblast;
• Nova tendencija deteta da govori zabrinjavajuće stvari koje inače ne liče na njega;
• Štetno ili nasilno ponašanje;
• Stalni medicinski neobjašnjivi zdravstveni problemi;

Ne radi se o upoređivanju vašeg deteta sa drugom decom. Samo zato što jedno od vaše dece ima mnogo prijatelja i dobro je u školi, ne znači da drugo koje je stidljivo i manje voli školu, ima problema sa mentalnim zdravljem. Radi se o traženju promena u ličnosti i raspoloženju koje prevazilaze fazu rasta u kojoj se nalaze i njihovu jedinstvenu ličnost.

Na primer, ako je vaše dete oduvek bilo stidljivo dete, od vrtića pa nadalje, i muči se da sada ide u novu školu? Onda je to verovatno normalno za njegovu ličnost. Ali ako je vaše dete uvek bilo stidljivo i odjednom je glasno i ponaša se neprimereno u razredu, ovo je ozbiljan crveni alarm.

Izuzetak je na primer, ako vaše dete duže vremena ili od rođenja ispoljava drugačije obrasce ponašanja pa su ti obrasci tokom vremena postali problem, recimo kada je dete krenulo u školu. To bi moglo da ukaže na poteškoće u učenju ili ADHD ili poremećaje iz autističnog spektra. U topm slučaju bi trebalo posetiti dečijeg psihologa ili psihijatra.

Deca mogu da pokušaju da sakriju stvari, ali ako su depresivna ili anksiozna, to utiče na sve oblasti njihovog života. Ako vaša osmogodišnjakinja iznenada ima problema da sklapa prijateljstva, ali se slaže sa svojom braćom i sestrama i njenim prijateljima na časovima plesa, srećna je kod kuće i normalnog zdravlja? Verovatnije je da ona samo doživljava jedan društveni izazov. Ako, s druge strane, počne da se svađa sa svojom braćom i sestrama, više ne želi da ide na časove plesa koje je volela, i odjednom ima slab apetit i više spava, verovatno je u pitanju ozbiljan problem.

Uvek obratite pažnju ako vaše dete počne da verbalizuje negativne stvari ili misli. Može se dogoditi da čujete nešto poput: užasnih stvari o sebi, na primer da sebe nazivaju glupim, ništavnim ili bezvrednim izražavajući stalne i sve veće brige o svojoj budućnosti govoreći o smrti ili odustajanju od životaili  bilo čega u vezi sa povređivanjem sebe ili nekog drugog verbalizirajući očaj ili nasilje.

Samopovređivanje se može ispoljiti vrlo suptilno. Nemojte zanemariti stvari poput iznenadnog čupanja kose ili čupanja kože. A ako vaše dete iznenada napadne druge na fizički način, to je veliki crveni alarm. Ne samo o mogućim problemima mentalnog zdravlja, već i o mogućim zdravstvenim problemima koji uključuju mozak. Shvatite to ozbiljno i potražite lekarski savet i/ili savet psihijatra ili psihologa.

Neka deca su introvertna i reaguju na stres i anksioznost tako što ih internalizuju, sve dok se ne eksternalizuju u fizičkim simptomima. Ako trenutno ne stvarate bezbedno ili mirno okruženje za svoje dete, ovo takođe može biti njihov nesvesni način da privuče vašu pažnju bez osećaja krivice. Ovo bi moglo biti posebno tačno ako vaša porodica nije previše otvorena. Da li zaista razgovarate o problemima ili ih gurnete pod tepih i „nastavite sa tim“? Učite i svoje dete da to radi? Ili ste trenutno pod velikim stresom u životu, nesvesno dajući svom detetu ideju da nemate vremena za njegove borbe?

Roditeljski stres direktno utiče na decu. Medicinski simptomi koji su neobjašnjivi drugim stvarima, a umesto toga mogu biti povezani sa stresom i anksioznošću, uključuju:

• stalne prehlade,
• stomačne tegobe ili promene navika u ishrani,
• glavobolje,
• slučajne bolove,
• probleme sa spavanjem,
• umor.

Još jedan jasan pokazatelj kada treba zatraži savet. Ako vas dete direktno zamoli da mu pomognete u pronalaženju terapeuta ili vam kaže da bi želelo da neko drugi razgovara sa njim a da to niste Vi. Nemojte ignorisati. Čak i ako je iz vaše perspektive vaše dete dobro, čak i ako mislite da možda samo pokušava da bude poput svojih prijatelja koji razgovaraju o problemima, poslušajte i podržite ga. Potrebno je mnogo hrabrosti da dete zamoli roditelja da mu pomogne da dobije pomoć. Čak i ako je u pitanju samo jedna ili dve sesije i terapeut vam kaže da je vaše dete dobro, to je bolje nego da potencijalno previdite skrivenu traumu ili borbu koju ne možete primetiti prosto iz roditeljske potrebe da verujete da je vaše dete dobro.

Duboko udahnite i budite iskreni prema sebi koliko god možete, a pritom ne zaboravite da imate samosaosećanja. Da li je moguće da i vama treba terapija? Možda čak i više nego vašem detetu? Da li stres dolazi iz spoljašnjeg okruženja, škole i prijatelja, da li je to zaista nepoznat problem koji treba da se razmotri? Ili stres uglavnom dolazi iz kućnog života, čiji ste Vi deo? Da li trenutno imate sposobnost da slušate i komunicirate sa svojim detetom na pravi način? Ili bi porodična terapija bila dobra stvar? Sistemska terapija, koja se često naziva jednostavno porodična terapija, radi na ideji da niko od nas ne funkcioniše sam već smo svi deo sistema. Mi smo proizvod grupe ljudi sa kojima živimo i sa kojima radimo, i svi smo odgovorni jedni za druge. Radeći na sebi kao jedinka, možemo videti veće, bolje i dugotrajnije promene za sve koji su uključeni u porodični sistem.