Socijalna aksioznost i izostajanje iz škole

Socijalna anksioznost je česta kod dece i adolescenata i u mnogim prilikama se ne leči na pravi način. Učenici koji pate od socijalne anksioznosti su često lepo vaspitani, tihi i usmereni na sebe. Nastavnici (i neki roditelji) često nisu svesni anksioznosti učenika sve dok ne preraste u veći problem. Čak i tada, pošto se situacija koja izaziva anksioznost drugima čini relativno nevažna, odrasli pokušavaju da ohrabre učenika rečima kao što su „moraš da prebrodiš to“ ili „samo nastavi da pokušavaš“ ili „ne budi tako stidljiv, govori više“ ili „ne budi perfekcionista“. Njihovo implicirano pitanje je: „Koliko to zaista može biti loše?“ što otkriva nedostatak razumevanja o težini anksioznosti koju doživljava dete ili adolescent. Bez hitne intervencije, ovaj razorni oblik anksioznosti može ozbiljno da ometa pohađanje škole.

Kada adolescent počne uspešno da izbegava društvene situacije ili situacije kojih se plaši, i još više se povlači ostajući kod kuće, vremenom se oslanjanje na izbegavanje kao metod redukcije anksioznosti učvršćuje i jača. U međuvremenu, roditelji često postaju uvučeni u začarani krug anksioznosti zbog ponašanja adolescenata. Na primer, kada je predviđeno ispitivanje na času, a učenik se ne oseća adekvatno pripremljenim. Negativne misli se pojačavaju i učenik počinje da ubeđuje sebe da je nedovoljno pripremljen, da je njegov način izlaganja neadekvatan, da mora biti savršen, što dovodi do toga da se priprema do kasno u noć. Negativne emocije anksioznosti, straha i iščekivanja sramote se pojačavaju sve dok ne nastupi panika. Mogu se pojaviti i negativna ponašanja kao što su plač, stenjanje i uznemirenost. Fizički simptomi mogu da jačaju, a učenik se može žaliti na bol u stomaku, glavobolju ili teškoće sa spavanjem. Predvidljivo, sledećeg jutra učenik neće ustati iz kreveta niti se spremati za školu i insistiraće na tome da ostane kod kuće. Roditelj može da prijavi bolest (bol u stomaku, glavobolja) razumno primećujući da je dete iscrpljeno i da će se verovatno osećati bolje i samopouzdanije nakon što se naspava. Ovaj scenario je tipičan negativni krug socijalne anksioznosti. Jedinstvena kombinacija situacija straha svakog učenika dovodi do kaskade ponavljanja negativnih misli, osećanja, fizičkih reakcija i ponašanja.

Kriza nastaje kada se sekvenca ponavlja u mnogim situacijama tokom vremena. Učenik otkriva strategiju za ublažavanje anksioznosti preskakanjem časova i ostajanjem kod kuće. Prvih par odsustva mogu izgledati razumljivo roditelju, ali tada obrazac ponašanja brzo postaje ustaljena navika. Sledeći problem može biti polaganje testa, pisanje rada ili predstojeći društveni događaj, ali adolescentu koji je veoma socijalno anksiozan, skoro svaka društvena situacija može postati izazov koji se izbegava. U osnovnoj ili srednjoj školi, sličan obrazac izbegavanja može se postići bez znanja roditelja ili nastavnika, barem na neko vreme. Takvi učenici mogu postati majstori u izbegavanju. Možda će preskočiti neke časove, ali ne sve. Mogu da traže da odu u toalet i da se zadrže veći deo časa. Ako su uključeni u vannastavne aktivnosti, mogu iskoristiti propusnicu za rad na projektu, tako da svaki nastavnik veruje da je učenik sa drugim nastavnikom. Ovakva ponašanja se mogu ponavljati tokom školskog dana i niko od odraslih nije svestan toga, sve dok se navika ne učvrsne.

Kada učenik propusti 40% časova u periodu od dve nedelje, otprilike dva dana u nedelji, situacija je alarmantna (Kearnei, 2007). Učenici koji propuštaju ovoliko škole mogu brzo da postanu preplavljeni brigama o neuspehu, i strahom da nikada neće moći da nadoknade propušteno gradivo ili zadatke. Takođe se plaše da će morati da se suočavaju sa pitanjima o svojim izostancima. Bez neposredne pomoći, učenici mogu brzo da uđu u začarani krug koji rezultira njihovim odbijanjem da uopšte pohađaju školu. Dobronamerni roditelji i škole ponekad predlažu onlajn časove ili školovanje kod kuće kako bi pomogli učeniku da nadoknadi gradivo. Ali ove strategije se fokusiraju na poboljšanje akademskog uspeha, što obično nije suštinski problem. Pošto osnovna anksioznost ostaje, rad od kuće često produžava problem. Pored toga, bez svakodnevnih socijalnih interakcija, učenici sa socijalnom anksioznošću koji ostaju kod kuće brzo postaju socijalno izolovani. Bez čak i male društvene interakcije van kuće, dete ili adolescent ne dobija povratne informacije o svom ponašanju i ponašanju drugih što ga dovodi do toga da zamišljaju najgore moguće scenarije. Do ovog trenutka, učenik je razvio upornu naviku da izbegava stvarne i zamišljene prepreke uprkos saznanju da to pogoršava stvari.

Školske situacije koje su posebno teške za socijalno anksioznog učenika koji se vraća u školu nakon izostanka:

• Pitanja koja drugi učenici mogu da postave u vezi izostanaka često se doživljavaju kao veoma strašna i uznemirujuća..
• Prolazak kroz hodnik nakon povratka u školu može da se doživi kao „sramota“ jer veruje da su sve oči uprte u njega i da ga svi osuđuju.
• Kasni ulazak na čas (nakon što se ponovo vrati u školu).
• Traženje pomoći.
• Odgovaranje na pitanja drugova iz razreda ili nastavnika o tome gde je bio tokom odsustva.

Učenik može pokušati da se vrati u školu ali ako jedna stvar krene naopako, postoji velika verovatnoća da će se vratiti na obrazac izbegavanja, bekstva i povlačenja kući.

1. Zapamtite da je situacija alarmantna. Deca i adolescenti retko prerastaju odbijanja škole, i što duže ostaju kod kuće, teže je da se vrate normalnoj rutini. Ostanak kod kuće zapravo ometa rast (kroz jačanje izbegavanja) i sprečava novo učenje o boljim veštinama suočavanja sa anksioznošću.

2. Što je pre moguće, potražite pomoć od stručnjaka za mentalno zdravlje. •

• Potražite sveobuhvatnu procenu od strane stručnjaka za mentalno zdravlje koji je upoznat sa ovom problematikom. Evaluacija će pomoći roditeljima da preduzmu radnje koje su potrebne da se dete vrati na pravi put.
• Usluge vezane za kuću retko su efikasne u rešavanju odbijanja škole zbog anksioznosti i često pogoršavaju problem. Prvo saznajte zašto dete ima poteškoća u pohađanju škole. Zatim formirajte tim za saradnju sa školskim savetnikom ili školskim psihologom, razrednim starešinom i psihoterapeutom da biste redukovali anksioznost vašeg deteta.

3. Budite dobar slušalac. Smireno razgovarajte sa svojim detetom o tome šta ga muči u školi. Razgovor o strahovima može biti od velike pomoći. Izbegavajte predavanja ili kritike. Samo slušajte.

4. Budite podrška i izbegavajte oštre, dramatične sukobe ili zahteve.

5. Usmerite dete ka uspehu i fokusirajte se na pozitivne stvari

• Odredite redovne večernje i jutarnje rutine i održavajte ih.
• Nagradite pozitivno ponašanje deteta u vezi sa školom.
• Ignorišite negativna ponašanja (plakanje, cviljenje).
• Pomozite svom detetu da razvije hobije ili da pronađe stvari koje ga zanimaju kako bi izgradilo samopouzdanje.
• Pomozite svom detetu da uspostavi sistem podrške u školi. To mogu biti braća i sestre u istoj školi, prijatelji, nastavnici, direktor i školski psiholog.

6. Naučite što je više moguće o anksioznosti, socijalnoj anksioznosti i odbijanju škole.

7. Insistirajte da dete bude u školi ako je ikako moguće.

8. Ako je ikako moguće, roditelji treba da imaju jedinstven stav u vezi odbijanja škole a detetu treba saopštiti da se o tome ne može pregovarati.

9. Recite svom detetu ili adolescentu da je problem rešiv, ali da može potrajati neko vreme.

10. Sa starijim učenicima blisko sarađujte sa školom kako biste pratili pohađanje nastave.

11. Ne dozvolite svom detetu da ostane kod kuće jer je blizu kraj polugođa. Ponekad će učenik tražiti od roditelja da mu se dozvoli da „počne iznova” sledećeg polugođa ili sledeće godine. Mnogi učenici koji se zalažu za novi početak na kraju se ne vraćaju u školu, jer još nisu naučili kako da se izbore sa anksioznošću koja je dovela do odbijanja škole. Kraj semestra je odlično vreme da naučite da upravljate ovim problemima.

1. Učenik koji se spiralno spušta u obrazac odbijanja škole može razviti strah da se nikada neće oporaviti. Ako ne dođe do brze akcije, njegova anksioznost ga može uveriti da je opravdano propustiti ostatak polugođa, zatim celu školsku godinu, a zatim deo sledećeg polugođa! Preduzmite hitne mere ako vam se čini da učenik odbija školu iz emotivnih razloga. Timski pristup je mnogo efikasniji kada uključuje ključno školsko osoblje, dečijeg terapeuta i roditelje.

2. Procena. Temeljna procena će razjasniti prethodnike i posledice odbijanja škole, obezbediti razumevanje učenikovih emocionalnih i razvojnih potreba, bilo kakvih akademskih poteškoća i razloga za odsustvo. Uobičajeni nalaz je da je odbijanje pohađanja škole rezultat složene kombinacije faktora.

3. Intervencija je hitna, ali intervencija mora biti vođena procenom. Što je učenik duže van škole, teže je da se vrati.

• Razviti poseban plan koji se odnosi na korake koje treba preduzeti kada učenik odbije da dođe u školu.
• Sarađujte sa roditeljima u izradi plana.
• Zapamtite da je roditeljima potrebna ogromna podrška.

4. Sarađujte sa roditeljima kako bi učenik ostao u školi. Dozvolite učeniku da pohađa školu samo u posebnoj kancelariji ako je potrebno. Cilj u ovom trenutku nije povratak u učionicu, već da se spreči da se učenik oseća prijatnije kada ostane kod kuće i da se održi neki privid redovnog rasporeda. Zahtev da se pojavljujete svakodnevno, čak i na kratko, može pomoći u održavanju ovog očekivanja.

5. Ohrabrite roditelje da potraže stručnu pomoć psihologa, psihoterapeuta i psihijatra.

6. Ako postoji prilika da direktno razgovarate sa učenikom izbegavajte držanje predavanja ili upozoravanje učenika o posledicama izostanaka. Recite učeniku da se radujete što ćete ga uskoro ponovo videti, kada bude spreman, i izrazite toplinu i interesovanje za eventualni povratak.

7. Naučite što je više moguće o odbijanju škole i socijalnoj anksioznosti.

8. Postavite male ciljeve. Na primer, prvi cilj može biti jednostavno navesti učenika da dođe u školu i ostane 15 minuta.

9.Blisko sarađujte sa školskim psihologom na izradi plana postupanja.

10. Nemojte biti ni previše strogi ni previše popustljivi – i jedno i drugo može imati suprotne rezultate.

11. Prinudno pohađanje škole može biti prikladno za mlađe učenike ili učenika sa relativno blagim apsentizmom. Postepeni povratak je obično potreban za starije učenike ili one koji su veoma anksiozni ili depresivni.