Kako razlikovati socijalnu fobiju od obične aksioznosti

„Bolje se osećam sam i ne zanimaju me ljudi“ — ove fraze mogu da kriju poremećaj koji se zove socijalna fobija (ili socijalna anksioznost).
U ovom članku govorimo o tome kako prepoznati socijalnu fobiju i kako prestati sa izbegavanjem interakcija sa ljudima?

Socijalna fobija je jedan od anksioznih poremećaja, zajedno sa generalizovanim anksioznim poremećajem, paničnim poremećajem i agorafobijom.

To je anksioznost koja se manifestuje isključivo u društvenim situacijama — onima koje su povezane sa interakcijom i komunikacijom. Tipično za socijalnu fobiju jeste intenzivan strah od procene od strane drugih ljudi.

Istraživanja pokazuju da između 7 i 12% ljudi tokom života ispuni kriterijume za socijalnu fobiju. Ako posmatramo samo jednu godinu, prevalenca se kreće između 2 i 7%. To znači da milioni ljudi širom sveta u datom trenutku imaju aktivne simptome ovog poremećaja.

Zanimljivo je da se socijalna fobija češće javlja kod žena – i to oko 1,5 do 2 puta više nego kod muškaraca. Ipak, muškarci se češće odlučuju da potraže pomoć, najčešće zbog toga što poremećaj utiče na njihove profesionalne i socijalne uloge.

U Srbiji ne postoje zvanične statistike o ovom poremećaju.

Socijalna anksioznost je u određenoj meri prisutna kod svih ljudi. To je normalno, jer je povezana sa strahom od socijalne procene.

Da bi se postavila dijagnoza „socijalne anksioznosti“  – potrebno je da budu ispunjeni određeni kriterijumi:

• Intenzivne emocije i fiziološke manifestacije prilikom komunikacije (crvenilo kože i lica, ubrzan rad srca, napet osećaj u stomaku, često mokrenje, preznojavanje, uznemirenost).
• Izbegavanje socijalnih situacija kao osnovni obrazac ponašanja. Ako se izbegavanje koristi često i dovodi do narušavanja funkcionisanja, više nije reč o običnoj socijalnoj anksioznosti, već o socijalnoj fobiji.

Socijalna fobija se često javlja zajedno sa agorafobijom, generalizovanim anksioznim poremećajem i paničnim poremećajem.

Socijalna fobija se veoma često ne prepoznaje na vreme. Mnogi je godinama „maskiraju” izbegavanjem situacija koje im izazivaju strah – ne govore pred većom grupom ljudi, ne idu na okupljanja, biraju poslove sa manje kontakta. Okolina to često doživljava kao običnu stidljivost, povučenost ili introvertnost, pa problem ostaje nevidljiv.

Dodatno, osobe sa socijalnom fobijom često razviju sopstvene strategije prilagođavanja – detaljno se pripremaju za svaki razgovor, izbegavaju kontakt očima, ili koriste humor i šale kao štit. Na prvi pogled deluju funkcionalno, ali unutrašnji nivo anksioznosti može biti izuzetno visok.

Zbog toga se poremećaj često otkriva tek kada osoba uđe u ozbiljnije životne uloge – fakultet, posao, partnerski odnosi – kada izbegavanje više nije moguće i kada posledice postaju uočljive.

Česte mogu biti I rečenice poput:

• „Jednostavno ne volim ljude.“
• „Ne zanimaju me.“
• „Više volim da budem sam/a sa sobom.“

Socijalna fobija se često javlja zajedno sa:

• agorafobijom,
• generalizovanim anksioznim poremećajem,
• paničnim poremećajem,
• depresijom,
• poremećajima ličnosti.

U 90% slučajeva socijalna fobija se razvija pre 20. godine, a u 40% slučajeva pre 10. godine.

1. Razvoj može izgledati ovako:
2. Osoba dospeva u okruženje gde komunikacija izaziva jaku anksioznost ili nelagodnost.
3. Formira se stav da je kontakt sa ljudima opasan i da je bolje izbegavati ga.
4. Izbegavanje se učvršćuje kao mehanizam, a mozak „uči“: „Ništa mi se nije dogodilo jer sam izbegao/la situaciju — uradiću isto i sledeći put.“
5. Razvijaju se negativna uverenja o sebi („Loš/a sam u komunikaciji“, „Ne mogu da se nosim sa društvenim situacijama“).
6. Nedostatak socijalne prakse vodi do daljih teškoća u razvijanju socijalnih veština.

Pored izbegavanja, osobe sa socijalnom anksioznošću često pribegavaju različitim maladaptivnim strategijama kako bi umanjile neprijatnost u socijalnim situacijama. Nažalost, ove strategije donose samo kratkoročno olakšanje, a dugoročno problem održavaju i produbljuju.

• Alkohol i psihoaktivne supstance – veoma čest način da se smanji osećaj treme i ukočenosti. Mnogi klijenti kažu: „Lakše mi je da pričam kad popijem“. Međutim, ovakav obrazac može voditi u zavisnost i dodatno narušavanje mentalnog i fizičkog zdravlja.
• Hiperkontrola i preterana samosvest – umesto da se fokusiraju na razgovor, osobe stalno prate sebe: kako izgledaju, da li su pocrvenele, kako zvuči njihov glas. Ovaj „unutrašnji monitoring“ troši ogromnu količinu energije i pojačava osećaj nelagode.
• Perfekcionizam u komunikaciji – neki razvijaju rigidna pravila poput: „Moram uvek da zvučim pametno“ ili „Nikad ne smem da pravim pauze dok govorim“. Takvi standardi stvaraju dodatni pritisak i čine razgovor još težim.
• „Sigurnosna ponašanja“ – mala ponašanja kojima osoba pokušava da se zaštiti, a da toga nije ni svesna. Na primer, držanje telefona u rukama kao „oslonca“, izbegavanje kontakta očima, sedenje u uglu prostorije, pripremanje rečenica unapred ili preterano osmehivanje. Iako deluju bezazleno, ona zapravo „uče“ mozak da je situacija opasna i da je zaštita neophodna.
• Oslanjanje na druge – neki uvek vode prijatelja ili partnera sa sobom u socijalne situacije i oslanjaju se na njihovu inicijativu u komunikaciji. Ovo umanjuje priliku da osoba sama razvija veštine i samopouzdanje.

Sve ove strategije funkcionišu kao „flasteri“ – trenutno ublaže nelagodu, ali dugoročno održavaju začarani krug socijalne anksioznosti.

Prva faza je definisanje problema, dijagnoza i psihoedukacija. Pod dijagnozom se podrazumeva poseta psihologu i psihijatru. Kada se postavi dijagnoza, psiholog normalizuje njeno prihvatanje od strane klijenta i koristi psihoedukaciju: objašnjava šta je socijalna anksioznost, kako nastaje,  kako utiče na život, šta je održava, zašto je normalno doživljavati je i kako smanjiti njenu težinu kako bi imala manji uticaj na kvalitet života. U procesu rada koriste se razne tehnike koje pomažu klijentima da redukuju strah u socijalnim situacijama.

Zadatak stručnjaka za mentalno zdravlje nije da socijalna anksioznost potpuno nestane, već da se:

• smanji broj izbegavanja,
• poveća funkcionalnost osobe,
• podstakne komunikacija u skladu sa ciljevima i vrednostima.

Vremenom, kada osoba 10, 20 ili 50 puta dođe u kontakt sa ljudima i vidi da se ništa strašno ne događa, anksioznost prirodno opada.

Ako briga ne dovodi do izbegavanja i možete je prevazići, nastaviti komunikaciju i živeti u skladu sa svojim vrednostima – postignut je cilj.

Socijalna fobija je čest i ozbiljan problem, ali nije nerešiv. Uz stručnu pomoć i postepene korake, moguće je živeti život vredan žvljenja, graditi odnose i osećati se sigurnije u društvu.

Ako prepoznajete ove simptome kod sebe ili bliske osobe, važno je da potražite stručnu podršku – što ranije, to lakše.